Zdravstvo Srbije u korak sa svetom

Dr Zdravković je prva žena koja je uvela magnetnu rezonancu u kardiologiju zdravstva Srbije.

Po izboru Svetske zdravstvene organizacije uvrštena je među četiri žene na rukovodećim mestima koje su imale najveći uspeh i uticaj u borbi protiv COVID-a 19 u regionu Evrope i Azije.

U Beogradu je osim počasne građanke Zemuna, Surčina, Zaječara i NAJBEOGRAĐANKE proglašena i za POČASNOG VITEZA 57. ljubičevskih konjičkih igara.

Specijalno odlikovanje KARAĐORĐEVA ZVEZDA TREĆEG STEPENA predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića za zasluge u borbi protiv epidemije COVID-a 19 u Republici Srbiji.

Prof. dr Marija Zdravković je dugogodišnji uspešni direktor KBC „Bežanijska kosa“, Beograd. Spada u veoma cenjene medicinske autoritete, zapravo znalce i u ovoj značajnoj i humanoj profesiji ima veliki ugled, a u poslednje vreme to potvrđuju i brojne nagrade.

Doktorka Marija ili Maja, kako je od milja zovu kolege, studenti i mnogi pacijenti, a svi je izuzetno poštuju, uvek je bila zagovornik Hipokrata koga često i citira i tumači. Ona smatra da, kao što kaže Hipokrat, nema nikakve razlike između filozofije i medicine, jer sve što ima u jednoj ima i u drugoj: nesebičnost, rasuđivanje, razmišljanje, spokojstvo, uzdržavanje kao i znalačklo opštenje s ljudima.

Doktorka Zdravković je zagovornik znanja i naučno dokazne prakse, ona smatra da se znanje mora ponašati kao ljubav, zapravo što ga više deliš, više ga imaš.

Ona svojim studentima (na vrlo posećenim predavanjima), sa uvažavanjem prenosi i objašnjava da je znanje važniji ljudski kapital od finansijskog...

Doktorka Zdravković je zagovornik i veliki pobornik da se medicina mora zasnivati na naučnoj osnovi i da naučna otkrića budu primenjena u praksi u korist zdravlja našeg stanovništva, naglašavajući da je u svemu tome presudno znanje i moral, na čemu se zasniva njena filozofija medicine. Dokazano je da u svetu u kojem živimo ima mnogo religija, ali samo jedan MORAL, za koga Tesla kaže da moral kao i geometrija nemaju množinu, dok Sokrat tumači da je znanje podloga moralu i da dobar čovek zna šta je dobro pa će i sam biti dobar.

KBC „Bežanijska kosa“ svoje postojanje, razvoj i modernizaciju primenjuje više od sedam decenija, pa nam je bio povod za razgovor o uspešnosti i višedecenijskog rukovođenja ovom ustanovom kao žena.

M.Z. U ovoj bolnici radim više od 26 godina, to mi je ujedno i prvo radno mesto.

Došla sam kao student generacije pravo s Medicinskog fakulteta, prvo na staž a onda sam određeno vreme volontirala. Primljena sam 2. avgusta 2000. godine sa plejadom od 1000 mladih lekara, što se smatra poduhvatom i hrabrom odlukom tadašnjeg ministra dr Milovana Bojića. To je za Republiku Srbiju tada bio zdravstveni kadrovski poduhvat. Svi su skoro imali visoke ocene, zapravo najbolji prosek.

Mnogi od nas koji su tada primljeni u svojoj lekarskoj karijeri su stekli iskustva i velika znanja koja su nam, nažalost, omogućila da se znalački i herojski primene u epidemiji korone.

S ponosom mogu da kažem da je u to vreme samnom primljen veliki broj kolega koji su sada vodeći stručni i naučni autoriteti u našoj zemlji.

Doktorko Zdravković, nije zgoreg da Vas podsetimo na Vaš veliki uspeh i priznanje vezano za period epidemije COVIDA 19, jer ste proglašeni za junakinju uspešnih spasavanja života i ublažavanja stradanja.

M.Z. Danas je tehnologija veoma napredovala i profesionalne informacije stižu sve brže do ljudi koji to prate. Više u dijagnostici, ali dosta je napretka i u novim lekovima. Mi imamo sada potpuno druge načine lečenja za srčanu slabost, koronu i druge bolesti. U epidemiji korone smo primenjivali nove lekove, koji su mnogim našim građanima spasli živote. Kada je reč o epidemiji COVID 19, na koju ste me podsetili, a koju sam i sama preležala, KBC „Bežanijska kosa“ je odigrao i danas odigrava veliku ulogu spasenja života.

Pregledano je, lečeno i trijažirano preko 61.000 pacijenata sa koronom.

Ne ponovilo se, bio je to za mene najteži period u dotadašnjoj praksi moje lekarske karijere jer se radilo o najtežoj formi bolesti, a skoro sve je zavisilo od imuniteta pacijenta i njegove reakcije s pridruženim bolestima, a vladale su ogrome nepoznanice u celom svetu.

Tada su se pojavili antivirusni lekovi, negde s početka jula 2020.godine, već su se nazirali uspesi i poboljšanja. Antivirusni lekovi su mnogo pomogli.

Vi ste doktorko u tom najtežem periodu uspeli da se stručno i kadrovski ojačate i hrabro suprotstavite nesreći koja je bila zahvatila ceo svet.

M.Z. U tom periodu nametnula se potreba za drugačijom organizacijom jer su našu bolnicu proglasili KOVID bolnicom i na osnovu toga se sistem organizacije bolnice kompletno promenio. Trebalo je da imamo nekoga ko će razdeliti pakete svaki dan, a to radno mesto nije postojalo. Činjenica je da smo svaki dan imali preko 300 pacijenata, a bilo je izuzetno teško i opasno, i naši tehničari i medicinske sestre su se svakodnevno osposobljavali. Blago olakšanje smo osetili kada je izgrađena KOVID bolnica u Batajnici, što je bila velika vizija i odgovorni prilaz predsednika Aleksandra Vučiča za spasavanje života nacije. Moram s ponosom, i sada kada se sećam, da uputim pohvale celokupnom osoblju, zapravo svim zaposlenima, jer niko nije otkazao, a svi su se zalagali visoko profesionalno i moralno. U KBC-u, je sve funkcionisalo, najviše zato što su zdravstveni radnici to doživeli kao patriotsku i humanu misiju.

Jedan naš član kolektiva Marko Bjelica, koga ćemo se uvek rado sećati, je izgubio život u epidemiji. U znak sećanja na njega osnovan je Fond „Marko Bjelica“. Bio viši medicinski tehničar, imao je veliko iskustvo jer je pre toga radio u Nemačkoj dve godine. Kada je počela epidemija sam se javio i odlučio da se vrati u svoju Srbiju da pomogne.

Poslednje decenije u susret EXPO 2027 i u Srbiji a i sveta pristizali su pozivi za predavanja, kongrese, a dobili ste i ugledne nagrade.

M.Z. Nagrada “Draga Ljočić”, prva žena lekar u Srbiji. Zašto je ona meni posebno draga.

Ja sam pre toga u Cirihu odbranila rad iz postdiplomskih studija. Doktorirala sam u Beogradu, gde sam odbranila doktorat 2010. godine. A onda sam se javila za stipendiju Evropskog udruženja za srčanu slabost. Između 700 kandidata odabrano je nas 63-je iz celog sveta Hong Konga, Amerike, Argentine, Kolumbije. I mi smo dve godine, u Cirihu, gde je taj centar, učili program o najnovijim metodama kako se dijagnostikuje, postavi prava dijagnoza, nažalost, ima mnogo slučajeva gde se ne postavi prava dijagnoza, nego se zavedu i primaju neku terapiju. Znači učili smo kako da damo pravu dijagnozu, najmodernije. Dolazi sve novo, nove stvari se pronalaze i usvajaju, ljudi ne greše tamo šta se zna ali nove stvari treba da poznaješ. I onda šta je za njih najbolje da se pacijentu ne stavi puno stvari kada se lači jer to nije dobro, pacijent treba da dobije ono što je za njega najbolje.To ne znači sve, jer jednom čoveku ako daš sve što postoji dobićeš neželjena dejstva. Treba naći optimum terapije i učili smo i individualni pristup pacijentu. Svakog pacijenta treba proceniti posebno, gde je njegov problem sa srcem.

Kad sam primila nagradu „Draga Ljočić“, meni je srce bilo veliko, pogotovo što sam nagradu primila na Univerzitetu u Cirihu (čija diploma važi svuda u svetu). Na ovom univerzitetu sam bila na postdoktorskim studijama gde moraš da budeš doktor nauka da bi te tamo primili.

Mi u Srbiji nemamo postdoktorske studije. One postoje na jako malo univerziteta u svetu. Kad sam išla da primim nagradu, razmišljala sam kako li je bilo dr Dragi Ljočić, prvoj srpskoj doktorki, koja je došla iz Srbije, iz jednog malog Šapca, u to doba pre Drugog svetskog rata, kad su je roditelji ispratili u Cirih u Švajcarsku da završi medicinu. Razmišljala sam kako se osećala ta mlada žena, da uči na nemačkom jeziku, da završi studije, da dobije diplomu, da se vrati u Srbiju. I kad je došla u svoju Srbiju, da joj kažu ne možeš da se zaposliš jer si žensko, ne možeš da radiš kao doktorka. O tome sam stalno razmišljala, kako je to nepravedno. U istom mestu je diplomirala i Mileva Ajnštajn, u svečanoj sali Univerziteta u Cirihu, ima jedan natpis: “… u ovoj sali diplomirali su Mileva Ajnštajn i Albert Ajnštajn“.

Rekla sam – hoću samo magnetnu rezonancu srca–, jer sam to počela da učim u Americi i Čikagu. Jako malo nas se prijavilo te 2017. godine za magnetnu rezonancu srca. Dobila sam mentora Nemca, koji radi u Švajcarskoj, profesora Roberta Manka. Ja sam tu počela da učim, a on mi kaže – pa vi jako dobro znate, kako to znate.? Rekla sam mu: – Bila sam u Americi na Nort Western klinici, tamo sam učila, tamo su me primili i dobila sam stipendiju.

Kad sam se vratila u Srbiju, videla sam koliko treba da pričam o toj magnetnoj rezonanci srca, zašto je to bitno, nije to za svakog pacijenta, a za koga jeste to je nezamenljivo lečenje. Dobila sam i Teslinu medalju, nagradu Tesline fondacije u Beogradu. Ja sam prvi kardiolog u Srbiji koji je uradio magnetnu rezonancu srca, do tada su radili radiolozi na njihov način, sve je to isto, ali interpretacija nije ista. Prva osoba kardiolog u Srbiji sam bila ja i onda sam organizovala magnetnu rezonancu – laboratoriju – po tom američkom i svetskom principu, da mi radimo timski kardiolozi i radiolozi zajedno. U početku je bilo veoma teško. Upornošću i znanjem kao i edukacijom, uspeli smo da tu metodu uvedemo u zdravstvo Srbije. I dalje učimo i stičemo znanja kako na kongresima, tako i na određenim specijalizacijama.