Znanje i ljubav najviše doprinose ozdravljenju

Intervju: Prof. dr Đorđe Ćulafić, Univerzitetski klinički centar Srbije Znanje i ljubav najviše doprinose ozdravljenju Razgovarao Marko Radoš

Vaša želja da studirate književnost i nastavite porodičnu tradiciju – Vaša majka je bila profesor književnosti, nije se ostvarila. Odlučili ste se za medicinu…

Stariji se sećaju kraja sedamdesetih godina prošlog veka, društveno-političkih reformi, koje nisu zaobišle ni školstvo. Gospodin Stipe Šuvar iznašao je najbolje rešenje ‒ usmereno obrazovanje. Bosansko-hercegovačkom rukovodstvu trebalo je malo više vremena da shvati sve te pretumbacije tako da je prva generacija đaka usmerenjaka upisana školske 1980. godine.

Na svu sreću, ja sam tada bio treći razred klasične gimnazije, koja je sasvim sigurno pružala najbolje obrazovanje i mogućnost da se nastavi školovanje na bilo kom fakultetu društvenih ili prirodnih nauka. Već je bila sredina maja a ja sam još lutao između književnosti, filozofije, za koju me je zainteresovao profesor Mirza Branković, i teologije. Učinilo mi se da je psihijatrija, možda najbolji spoj mojih interesovanja i odustah od svoje velike ljubavi književnosti.

Diplomirali ste u roku, bili ste dobar student u relativno skromnim uslovima življenja. Odabrali ste internu medicinu, a kao užu specijalnost gastroenterohepatologiju. Zbog čega upravo tu oblast medicine?

Moj prvi doživljaj sa realnim svetom medicine, bolnicom i svom tom atmosferom, desio se na trećoj godini, upravo na predmetu interna medicina. Oduševilo me je sa koliko znanja moji profesori analiziraju i obrazlažu složene patofiziološke mehanizme. Nisam pogrešio kada sam još tada zaključio: „Biti dobar internista, jeste dosta znati“. Sve svoje želje i težnje usmerio sam da dobijem specijalizaciju iz interne medicine. Subspecijalizacija iz gastroenterohepatologije nije bila među prvima na listi, ali mogućnost izbora nije postojala. Međutim, u internoj medicini, stvari se prepliću i nikad ne možeš biti dobar subspecijalista ako nisi usvojio opšte internističke principe i što više izučavaš i ideš dublje sve više voliš ono čime se baviš.

Često ste pozivani da budete učesnik domaćih i međunarodnih stručnih i naučnih skupova na kojima se, kroz saopštenja, ali i u formi dijaloga, iznose i elaboriraju savremena dostignuća iz oblasti kojom se bavite već 35 godina i kao redovni profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu i kao lekar u Kliničkom centru, takođe u našem glavnom gradu.

U današnje vreme, kada medicinska nauka napreduje u svakom pogledu, od usavršavanja savremenih dijagnostičkih procedura do terapijskih modaliteta, javlja se potreba za kontinuiranom edukacijom. U okviru Srpskog lekarskog društva svaka dva do tri meseca održavaju se gastroeneterološke sekcije, na klinici svake nedelje imamo seminare. Tu su i međunarodni i domaći kongresi. U dosadašnjoj karijeri napisao sam preko trista stručno-naučnih radova od kojih su neki objavljeni u prestižnim inostranim časopisima. U doba interneta, naučna ostvarenja su vidljiva i u širim medicinskim krugovima, zna se ko se čime bavi. Shodno tome, organizatori stručno-naučnih skupova i pozivaju predavače.

Jedno konkretno pitanje, gospodine Ćulafiću, a glasi: Kad ste počeli da se bavite transplantacijom jetre i možete li sa našim čitaocima da podelite trenutke svog iskustva i osećanja i, uopšte, atmosferu, svojstvenu takvim operativnim zahvatima?

U Srbiji se transplantaciona medicina ozbiljno razvija od 2013. godine, kada sam postao član tima za transplantaciju jetre. Po prvi put je napravljena Nacionalna lista čekanja koja obuhvata sve građane, kandidate za transplantaciju Republike Srbije, standardizovani su algoritmi pre-transplantacione pripreme u akreditovanim centrima. Po našem zakonu, kada se pojavi donor, pozivaju se tri pacijenta. Neposredno pred transplantaciju održava se konzilijum gde se bira najpodudarniji i/ili onaj pacijent koji je životno najugroženiji.

Strašno je bolan i traumatičan osećaj kada gledate vaša tri bolesnika, a znate da će biti izabran jedan, a isto tako kao i oni ste svesni da drugu priliku možda neće dočekati. U takvim situacijama uvek bi se uznemirio i pomolio: „Pomozi mi Bože da se na ogrešim“, a posle bih pokušavao da racionalizujem, na svu sreću odluku ne donosim samo ja, nego nekoliko lekara iz konzilijuma gde su uvek pravila koja struka nalaže vodilja.

U smislu paralelizma, a tiče se vaše književne biografije, veoma bogate u pripovedačkom prosedeu, kad ste prvi put osetili taj spisateljski impuls u sebi, zapravo, možete li da evocirate nastanak prve pripovetke? Obično se počinje sa poezijom, Vi ste se uputili da otkrijete tajnu pripovedanja, svojstvenu duhovnom nasleđu našeg naroda, sažetoj u onaj klasičan izraz saopštavanja: Bio jednom jedan…i tako dalje i tako dalje, o čemu je i pisao Ivo Andrić i govorio prilikom primanja Nobelove nagrade u Stokholmu, 1961. godine.

Želja za pisanjem je dugo negde skriveno čučala u meni. Sve više sam osećao da me medicina u potpunosti ne ispunjava. U avgustu 1996. godine, otišao sam u moj rodni grad Brčko na godišnji odmor. Svako jutro, nešto me je vuklo u ulicu mog detinjstva, Ulicu Mersije Ajanović. Dugo bih sedeo ispod starog oraha, pio kafu iz termos boce, pušio i sećao se. Iz izmaglice detinjstva, iz ruševina ponovo su nikle udžerice, mali sokaci, oživela je i Šiberkina bašta, stare komšije i sva ta vreva stvorila se oko mene. Tako je nastala moja prva zbirka kratkih priča, Priče iz moje ulice. I kad sam je završio, osetio sam veliko olakšanje, kao da sam imao potrebu da se na neki način odužim svim tim ljudima. Objavljena je 2008. godine, nisam bio siguran koliko je literarno vredna, s druge strane bio sam zadovoljan sa papirima u ladici. Međutim, i danas mi prijatelji i pojedini kritičari znaju reći, da je ova zbirka najemotivnija i najtoplija.

Važite kao neumoran borac protiv predrasuda, posebno kad je reč o presađivanju organa, konkretno jetre. Šta je u pitanju: sujeverje, strah ili nešto treće?

Zakonom iz 2017. godine, ukinute su donorske kartice, i na snazi je „pretpostavljeno donorstvo“, što važi i za većinu evropskih zemalja. Naime, svi smo donori ako se jasno, kod izabranog lekara, ne izjasnimo da to ne želimo da budemo. Ali, kada se dijagnostikuje moždana smrt, porodica je ta koja daje saglasnost o doniranju organa. Bez saglasnosti porodice ne smemo ni pomisliti da se upustimo u proceduru. Siguran sam da mi nismo dehumanizovano, nego nedovoljno obrazovano društvo. Teorije zavere, predrasude, nastaju prevashodno zbog zaostalosti i neupućenosti. Mislim, da bez široke društvene akcije, u koju bi bile uključene sve strukture društva, počevši od organizacija, udruženja, medija do pojedinaca sa ugledom, nećemo značajno povećati broj donora. Kampanja treba da bude kontinuirana i dugogodišnja kako bi doniranje postalo kulturološki fenomen.

Kao ugledan profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu, iškolovali ste generacije i generacije studenata. Omiljeni ste među njima i poštovani.

Sa studentima radim od 1996. godine kada sam izabran za asistenta. Težište obrazovanja usmeravam na praktičnu nastavu, rad sa pacijentima, razgovor-anamnezu, tehnike pregleda i na kraju vežbe te i diskusiju u koju uključujem sve studente iz grupe. Uvek ističem da uče sa razumevanjem, jer ako ne razumeš, brzo ćeš zaboraviti, da su ispit i ocena samo trenutak i da je daleko važnije šta će poneti sa sobom kada se sutra nađu sami u ambulanti. Ne znam baš koliko sam omiljen, studenti vole da kod mene imaju nastavu, ali negoduju kad kod mene polažu ispit, kažu: strog, puno pita… Dobro je što se od pre dve godine interna medicina polaže pred tročlanom komisijom.

Verujem, profesore Ćulafiću, da Vam neće biti teško da odgovorite na jedno klasično pitanje, a tiče se književnosti: Ko je vaš uzor, vaš pisac, a time i vaša eventualna sugestija mladim piscima od koga treba da uče, a ostanu svoji?

Najviše uživam u ruskoj književnosti kako u klasicima, tako i u savremenim ruskim piscima. Ipak, izdvojio bih Čehova koji je kratku priču doveo do savršenstva. Mislim, da se od svakog pisca može ponešto naučiti, a ostati svoj.

A koje ličnosti u svetskoj medicini smatrate izuzetno značajnim za napredak gastroenterohepatologije?

Izdvojio bih Michael Houghton, Harvey Alter i Charles Rice koji su 1989. godine otkrili hepatitis C, a 2020. godine dobili Nobelovu nagradu za medicinu. Smatra se da je pre ovog otkrića na svetskom nivou bilo hronično zaraženo 130 ‒ 170 miliona ljudi, sa velikom prevalencom ciroze i/ili karcinoma jetre. Ovim otkrićem, virus se više ne prenosi transfuzijama krvi, a infekcija se može blagovremeno otkriti i uspešno lečiti.